Šta se kuva u Marijelinom Svetu?

 

U životu se sve dešava sa nekim razlogom. Najčešće nikad ne saznamo kojim, ali nekad razlog je tu… Prosto, neke se stvari jednostavno dogode i ne preostaje nam ništa drugo nego da ih prihvatimo takvima kakve jesu. Nismo ni svesni, koliko smo zapravo srećni.

Da kažem da sam ceo svoj život maštala o kuvanju, bilo bi samo delimično istinito. Maštala sam da budem slikar. Godine rada sam posvetila pripremama za upis na Likovnu akademiju. Dani, meseci, godine provedeni u crtanju i slikanju… I nisam je upisala. Upisala sam Ekonomski fakultet. Ne zato što sam želela , nego što sam jedino tamo mogla da uklopim datum polaganja prijemnog ispita sa datumom polaganja na Akademiji.

Udala sam se, zaposlila u banci, rodila decu i moje slikarstvo ostade samo san. U početku sam slikala iz hobija, za svoju dušu, ali kako su godine prolazile, sve manje sam imala vremena za slikanje.

Kao i svaka žena i majka, kuvala sam svakodnevno. Sa manje ili više uspeha. Trudila sam se da, prema raspoloživom vremenu i mogućnostima, moji ukućani imaju kvalitetan i zdrav obrok.

Naravno, uzivala sam ja u kuvanju uvek. Kao mlada domaćica, željna da se dokaže, često sam spremala razne specijalitete. I za najobičnije prilike ukrašavala sam sto i trpezu. Dečiji rođendani su bili posebna priča i ukrašavanje torti za njih. Tada nije bilo interneta sa svim ovim idejama, nego sam torte osmišljavala sama, i onaj umetnički gen u meni bi se budio, pa su torte postajale male skulpture i slikarska platna…

Godine su prošle. Deca su odrasla. Ja sam ostala bez posla posle dvadeset godina rada u banci. Došlo je vreme za novi početak. Dugo sam razmišljala kakav.

Otvorila sam nalog na Facebook-u da skrenem misli sa svakodnevice i stalnog pregledanja oglasa za posao. Da se slikam ne volim baš previše, ne zato što nisam zadovoljna svojim izgledom, već zato što više volim da moja dela govore o meni. I tako, podelih na svom profilu sliku integralnih pogačica koje sam napravila. Dosta drugarica mi je tražilo recept, pa da ne bih svakoj posebno slala, otkucala sam ga u belaškama. To mi je bilo nekako neugledno i nepregledno, pa sam odlučila da započnem sa pisanjem bloga na kome ću razmenjivati recepte. Tako je nastao ovaj blog. Da bi bio dostupniji napravila sam istoimenu stranicu na Facebooku, Marijelin Svet i pozvala neke od svojih prijatelja da je prate. Bez daljih planova šta sa njim.

Onda sam, jednog dana spazila recept za obrok spakovan u teglu na blogu Šta se kuva i sa Danijelom razmenila par komentara. Nastavila sam da pratim i čitam šta ona piše, i videla da imamo veoma slične poglede kako na kuhinju tako i na život uopšte. Puno je sličnosti među nama, kao da je druga polovina mene. Mislim da bi takva bila sestra da je imam. Zavolela sam je od prvog dana.

Ubrzo smo se sprijateljile. Danijela mi je mnogo pomogla oko bloga svojim savetima i nesebičnom podrškom. Ona o ovome zna mnogo više od mene i njena pomoć je dovela do toga da za prilično kratko vreme vidim rezultate ovoga što radim.

Juče je blogu Šta se kuva bio prvi blogo rođendan. Nisam znala šta mogu da joj poklonim na ovaj dan tako poseban za nju. I došla je ponoć, a ja sam joj samo puno puta na raznim mestima ostavljala poruke koliko je volim i koliko mi znači. A rodjendan sam joj čestitala tek kad je zašla u drugu godinu blogovanja… Nekako sam želela da joj tako poželim srećan ostatak blogovanja.

Ne znam šta će biti sa ovim mojim blogom ni koliko dugo ću ga pisati, ali znam da su mi ovaj blog i kuvanje doneli prijatelja za čitav život, i meni zaista više ništa nije potrebno.

Hvala na svemu, Daco ❤

Srećan ti blogo rođendan sa ovom pričom o tebi i meni.